Стална поставка

Главна стамбена зграда била је место у којем се окупљала цела породица. Најчешће је то била дводелна грађевина подељена на просторију са отвореним огњиштем, "кућу", "кућар" и "собу". Уобичајено је било да просторија са отвореним огњиштем - кућа, буде пространија од собе.

Огњиште се налазило на средини куће или мало ближе преградном зиду. Изнад огњишта нема таванице "пода" па је дим слободно одлазио под кров и излазио кроз "комин", "баџу". Имало је правоугаони или овалан облик (180 x 100 cm), одигнуто од пода око 10 cm. Прављено је од набијене земље исто као и под. Изнад огњишта висиле су "вериге" на греди "верижњачи" и на њих је качен бакарни котао "бакра" у којем је кувана храна. Прибор уз огњиште чине: "преклад", "маша", "саџак", "грњача". На огњишту се кувала храна и у глиненим лонцима, а пекло се у бакарним тепсијама испод "сача". Глинени лонци били су: "округљаш", "руја", "рукатка", "дагара".

Посуђе је већином било од дрвета и смештано је уз зидове тако да је простор око огњишта био слободан. Чине га посуде за сервирање хране, воде и пића: "здјеле", "тањири", "кашике", "сланици", "вучије", "бреме", "плоске", "букаре". Хлеб се месио у "наћвама", а млеко и млечни производи држани су у "качицама", "карлицама", "кабловима". Сто са кружном плочом "софра", "софрица", са које се једе храна постављан је на средини куће или ближе огњишту. Након коришћења, сервирања или припреме хране, качен је на клин у зиду.

Задругу, као економску организацију је чинило више сродничких породица. На челу задруге био је старешина, углавном члан кога су красиле моралне и интелектуалне вредности. Он је у сагласности са осталима вршио поделу послова према способностима, склоностима и старости појединог члана. Млађи и јачи су се бавили сточарством и земљорадњом, стари и деца лакшим кућним пословима, а жене и девојке припремањем хране и домаћом радиношћу што је подразумевало ткање, везење, израду одеће и припремање девојачке спреме.

Ткало се вуненим, кудељним или ланеним предивом, а понекад и свиленим концем, израђујући тканину за свакодневну и свечану ношњу. Користила се ткачка техника "у два нита", а према увођењу потке - чункање, пребирање и клечање са даском и прутићима као помоћним средствима. Израда народне ношње у домаћој радиности захтевала је од жене вештину и машту, осећај за поштовање традиционалних боја и орнамената, али и одређена материјална средства. Ношња поред заштитне има и украсну улогу, као и улогу одређивања положаја жене у друштву (девојка, млада тек удата или старија жена). Мушка и женска динарска ношња израђена је од ланеног или конопљиног платна (кошуља, бошча и гаће), ваљаног сукна (хаљеци различите дужине - прслуци, јечерме), вунених нити (прегаче, појасеви и чарапе) и коже (опанци опутњаци). Заједнички елеменат обе ношње је и црвена капа плитког обода која је код мушкараца украшена црним везом, код девојака новчићима, а код удатих жена је преко капе пребачена бела везена марама.

Динарска ношња се сматрала непотпуном без накита, па се њему у изради и одабиру украса придаје велики значај. Накит је обично од сребра или његових легура, а усредсређен је на главу, косу и прса. Мушким накитом су сматране токе које су причвршћене на прслук или јечерму и биле су део свечане ношње. Женски накит је богатији и чине га разне игле за придржавање оглавља, наушнице, наруквице, прстење и пафте. Посебну улогу и значај има огрлица са кованим новцем тзв. ђердан (дуго платно до испод колена) који девојка спрема за удају и добија у мираз од својих родитеља.

Историјски део сталне поставке у етно-парку "Брвнара" приказује у најкраћим цртама колонизације из динарских крајева (Босанске Крајине, Лике и др.) на подручју данашње општине Темерин током 20. века. Поставка има четири тематске целине.

Први део поставке у Етно-парку "Брвнара" посвећен је колонизацији после 1. светског рата и формирању насеља Старо Ђурђево (данас јужни део Темерина) и Сириг. Приказани су законски прописи на основу којих је вршена аграрна реформа и колонизација и статистички подаци за ова два насеља.

Други део је везан за народноослободилачку борбу у Босанској Крајини, која је у већем делу НОБ-а била бастион антифашистичког отпора, у којој су формиране прве дивизије и корпуси НОВЈ, и која је дала велики број народних хероја. На посебном паноу приказани су портрети већег броја (не свих) народних хероја који су били родом из Босанске Крајине, или су већи део НОБ-а деловали на том подручју.

Трећи део говори о аграрној реформи и колонизацији у Војводини, са посебним освртом на Бачки Јарак. Фотографијама, статистичким подацима и донекле тродимензионалним предметима приказан је долазак и привикавање колониста на нови завичај. Приказане су и новине у агротехници; први комбајни, трактори, самовезачице...

Последњи, четврти део, бави се развојем Бачког Јарка од шездесетих до деведесетих година 20. века. Прати се његов раст и развој у савремено насеље са новом школом, амбулантом, модерном инфраструктуром. Приказан је развој културе и спорта, а посебно оно по чему је Бачки Јарак био чувен у СФРЈ – мале привреде, предвођене фабриком прецизне механике "Рапид", данашњим А.Д. "Браћа Рајић", првом приватном фирмом у СФРЈ која је један свој производ извозила у иностранство. На сталној поставци изложен је тај производ, пиштољ за точење горива рађен за "Goodyear", поклон данашњег челног човека фирме, г. Владимира Рајића.

Поставка се хронолошки завршава последњим налетом колонизације, након протеривања српског живља из Хрватске и делова Босне и Херцеговине. Овај најновији део историје, не само Бачког Јарка, већ и целе Србије, још чека своју научну обраду и оцену.

(Богдан Шекарић, виши кустос, етнолог и мр Предраг Бајић, виши кустос, историчар)